Zanimljivosti

Pčele – svedoci stvaranja

Svi smo mi, pre svega pčelari, pisci i naučnici o pčeli „imali prilike da detaljno upoznamo medonosnu pčelu. Nadam se da se slažemo u tvrdnji da je u pitanju vanredna riznica čuda.
Priznati postojanje čuda, čak i kada se ono odvija pred našim očima, znači priznati čudotvornu silu koja iza čuda stoji. Prirodne nauke našeg vremena, opterećene ateističkim naturalizmom i teorijom evolucije, ne uočavaju očiglednost. Nastanak i funkcionisanje složenog pčelinjeg društva će, ako ne uzmemo u razmatranje mogućnost postojanja i delovanja Božanskog Uma, za nauku ostati nerešiva zagonetka.
Pčela nije slučajni produkt evolucije, već pažljivo dizajnirani beočug u globalnom mehanizmu života na planeti Zemlji. Baš kao i Biblija, pčela je čuvar znanja o Tvorcu i živa poruka upućena čoveku. Za razliku od biblijskih jevanđelja koja su pisana ljudskom rukom, a vođena Božjim Duhom, pčela je jevanđelje koje je lično Bog u praiskonu izgovorio (l. Mojsijeva 1,24.25) i upisao u materiju genetičkim pismom.
„Kojim god putem da pođemo kroz biblijske stihove, otkriva nam se jednoznačna harmonija simbola i njihovog ispunjenja u Božanskom Trojstvu i božanskom obećanju o izbavljenju čovečanstva od smrti kroz žrtvu Isusa Hrista. Uprkos dugim vekovima koji dele autore biblijskih knjiga jedne od drugih, sve je logično povezano i sve se uklapa. Biblija ne može biti proizvod ljudskog ograničenog uma. Biblija je mnogo više od knjige. To je zapisana Božja Reč, a Božja Reč je sam Hristos (Dela 10,36) koji je obećao da će biti sa nama kroz sve dane do kraja istorije, (Matej 28,20).
Svi mi idemo putevima za koje smatramo da su naši, mada smo sve vreme robovi svojih navika, okruženja, sistema i vremena koje nam ističe od trenutka kada smo začeti. Svi bez izuzetka razmišljamo o značenju života, tražimo nešto od njega i na razne načine pokušavamo da razaberemo smisao vlastite egzistencije. Život nas manje ili više umara i prlja; vodi nas čudnim i često nemilim putevima. Bilo siromašni ili bogati, bilo neuki ili školovani, svako od nas ima svoju priču, jedinstvenu i gorku. . . Sada je iznenada na naša vrata zazujala pčela - savršeni jevanđelista prirode, čista i nekompromitovana; Božji glasnik koji ne ume da zataji.


 

Interesantni eksperimenti sprovedeni na pčelama

Prošlo je više od jednog veka intenzivnih istraživanja medonosne pčele. Verovatno niko nije pravio preciznu statistiku, ali je sigurno da su izvršene desetine hiljada eksperimenata. Eksperimente možemo rangirati i na drugi način osim prema njihovom naučnom značaju. Pčele su svojim neve- rovatnim sposobnostima prilagođavanja, orijentacije i komunikacije, kao i ispoljavanjem kolektivne inteligencije, inspirisale neke od istraživača da izvedu veoma neobične eksperimente. Ovde ćemo navesti neke od najčudnijih.

Pčele na vulkanu

Pčele su sposobne da precizno regulišu temperaturu u košnici. Krajem zime, kada matica počne da polaže jaja, radilice održavaju temperaturu legla između 32 i 36°C, čak i kada je spoljašnja temperatura ekstremno niska, do -40°C (Heinrich, 1993)! Da bi odgovorio na pitanje do koje mere je pčelinje društvo sposobno da se bori protiv pregrevanja košnice, Martin Lindauer (1918-2008) je 1954. godine postavio jednu košnicu na osunčano polje stvrdnute vulkanske lave u blizini Salerna u južnoj Italiji. Na spoljašnjoj temperaturi od 60°C, pčele su i dalje održavale temperaturu legla od 36°C (Heinrich, 1993)! Pčele dakle mogu da održavaju optimalnu temperaturu legla u ukupnom opsegu spoljašnjih temperatura od 100 stepeni Celzijusa (od -40 do +60°C)!

Pčele u rudniku

Početkom dvadesetog veka, već je bilo jasno da pčele mogu da se dresiraju da dođu po hranu u tačno određeno vreme dana. Međutim, nije se znalo da li imaju unutrašnji časovnik pomoću koga se orijentišu u vremenu, ili pamte položaj Sunca na nebu i na taj način uspevaju da se pojave na hranilici uvek u isto vreme. Da bi odgovorio na ovo pitanje i eliminisao uticaj Sunca, pa čak i mogući uticaj kosmičke radijacije, nemački naučnik Val (Wahl, 1932.) sproveo je eksperiment vremenske dresure pčela u rudniku soli, 150 m ispod Zemljine površine! Pčele su i duboko pod zemljom izletale iz košnice i pojavljivale se na hranilici tačno na vreme! Time je dokazano da one poseduju unutrašnji časovnik.

Pčele pod visokim naponom

Grupa istraživača je postavila košnice direktno ispod vodova visokog napona (765 kV, 60 Hz). Zatim su, tokom dužeg vremenskog intervala, posmatrani efekti (Greenberg i ostali, 1981). Košnice koje su se nalazile na tlu direktno ispod vodova (u normalnoj projekciji) bile su izložene najjačem električnom polju (7 kV/m)! Pčele su bile sposobne da osete da nešto nije u redu i reagovale su zapanjujuće svrsishodno, gotovo da nema razloga ne reći - inteligentno! Jadne pčele su pokušale da se izoluju od visokog napona time što su obložile celokupnu unutrašnjost košnice neuobičajeno debelim slojem propolisa! To je materijal koji pčele koriste za sve vrste hidro izolacionih i termoizolacionih radova tokom gradnje. Propolis zaista ima i elektroizolaciona svojstva! Nažalost, to nije bilo dovoljno da bi se zaštitile od ekstremno jakog električnog polja. Pošto su učinile sve što je bilo u njihovoj moći da se zaštite, pčele su uskoro počele da ispoljavaju negativne efekte: postale su razdražljive, košnice su privređivale i dobijale na težini unetog meda znatno sporije nego obično, društva su počela da gube matice i da prave abnormalne matičnjake, a količina legla je značajno smanjena. Sve je to uticalo na drastično smanjeno preživljavanje ovih društava tokom zime (Greenberg i ostali, 1981). Društva koja su se nalazila dalje od električnih vodova ispoljavala su manje abnormalnosti. U polju slabijem od 4,1 kV/m, pčele nisu oblagale košnicu dodatnom izolacijom, niti su gubile maticu. Život društva je tekao relativno normalno. Ovi pomalo čudnovati eksperimenti imaju svoju praktičnu vrednost. Ako pčelarite u blizini vodova visokog napona, izmestite svoje košnice barem 25 m (što dalje, to bolje) od stubova!

Obavljeni su i eksperimenti u kojima su pčelinje larve izlagane dejstvu jakog magnetnog polja. Konstantno magnetno polje jačine 7 T nema značajan efekat na embrionalno i larveno razviće pčela (Kefuss i ostali, 1999).

Pčele u polju „direktnog prenosa"

Može biti da nemate problema sa vodovima visokog napona, ali da pčelarite u blizini velike satelitske antene. Stručnjaci su se dosetili da provere kako bi se pčele ponašale u letu iznad satelitskog primopredajnika (Gary i Westerdahl, 1981)! Radilice su po 30 minuta izlagane mikrotalasnom zračenju frekvencije 2,45 GHz i snage od 3 do 50 mW/cm2. Izlaganje zračenju je bilo znatno duže od vremena potrebnog pčeli da preleti prostor iznad tanjira velike satelitske antene. I parametri zračenja su premašivali standardne vrednosti. Bez obzira na to, pčele nisu pokazale nikakve poremećaje vezane za sposobnost letenja, orijentacije, pamćenja i efikasnosti u obavljanju posla (Gary i We- ster-.dahl, 1981).

Razlog zašto istraživači biraju pčele (osim ekonomskog razloga, koji je obično izgovor za finansiranje istraživanja) kada su u pitanju eksperimenti preživljavanja ekstremnih uslova jeste taj što su u pitanju izuzetno inteligentni i prilagodljivi insekti! Ponašanje pčelinjeg društva je tako kompleksno da je lako utvrditi efekte primenjenog tretmana. Kada bi se slični eksperimenti radili, recimo, na bubašvabama, ne bismo imali šta da zapazimo, osim možda kad se insekti izvrnu na leđa i prekrste noge! Medonosna pčela je s razlogom „zvezda programa"! Veliki broj eksperimenata pomenut u ovoj knjizi prećutno priznaje pčeli njenu izuzetnost.

„Ljubavni" eksperimenti na visini

Svadbeni let i parenje mladih matica i trutova odvija se na relativno velikoj visini (10-25 m), i pri relativno velikoj brzini od 20 km/h (Robinson, 1996), tako da je retko bio predmet direktnog posmatranja. Geri (1962.) je, proučavajući hemijsku signalizaciju tokom svadbenog leta, vezivao mlade matice za meteorološke balone napunjene helijumom. Maticama je fini najlonski konac bio zalepljen za leđni deo grudi. Uzica im je dozvoljavala veliku pokretljivost, tako da su čak mogle i da lete ukrug ispod balona. Matice podignute na određenu visinu bi uskoro postajale meta „napada" čitavih trutovskih rojeva. Mužjaci su sa skoro nesmanjenim žarom napadali i filter-papir natopljen sadržajem matičnih žlezda (Garv, 1962).

Pčele u svemiru

Pored pasa i majmuna, u svemirske putnike su se ubrojali i insekti, i to pčele. U aprilu 1984. godine američki raketoplan Čelendžer (Challenger) odvezao je u Zemljinu orbitu roj pčela sa maticom (Kulinčević, 1985). Izrada specijalne kosmičke košnice u kojoj su pčele provele vreme u Zemljinoj orbiti koštala je NASA-u 40.000$. To je verovatno najskuplja do sada napravljena košnica. Međutim, kosmičke pčele su postavile i čitav niz drugih svetskih rekorda. „Posada" svemirske košnice je verovatno još uvek najmnogobrojnija grupa „astronauta" koja se ukrcala na jedan svemirski brod! Roj je brojao 3300 pčela (Kulinčević, 1985). Nisam proveravao statistike o ukupnom broju astronauta koji su do sada zagazili u beskrajni okean kosmičkog vakuuma, ali je vrlo moguće da je za sada u svemiru boravilo više pčela nego ljudi! Minijaturni kosmički argonauti su se na svom epskom putovanju vinuli stotinak kilometara više u nebo nego bilo koja druga pčela pre njih. Pri tome su, naravno, postavile i brzinski rekord.

Pčele su u bestežinskim uslovima provele devet dana. Za to vreme napravile su 190 cm2 saća od voštanog materijala koji im je stavljen na raspolaganje. Iako su radile u bestežinskim uslovima, čak 70% saća je napravljeno potpuno pravilno. Matica je polagala i jaja u saće. Zanimljivo je da kontrolni roj koji je ostao na Zemlji nije za to vreme proizvodio saće. Ovaj eksperiment je potvrdio da pčelama za orijentaciju saća tokom izgradnje nije bitno Zemljino gravitaciono, već elektromagnetno polje. Zemljin elektromagnet je dovoljno jak i u oblasti orbite, gde su se pčele nalazile, tako da nisu bile dezorijentisane. 

Ovo istraživanje nije sprovedeno iz puke radoznalosti. U dugoročnim planovima američke svemirske agencije (NASA), predviđa se izgradnja velikih, stalno naseljenih orbitalnih stanica. Stalno dovoženje hrane sa Zemlje bilo bi suviše skupo. Zato se planira uspostavljanje zatvorenih oibitalnih ekosistema koji će prehranjivati astronaute. Sve voće i većina povrća zahteva oprašivače za svoje cvetove. Pčele su idealni kandidati za taj posao, jer uz temeljno oprašivanje proizvode i prirodni zaslađivač, med. Kolika je važnost ovih životinjica za život na Zemlji postaje nam jasno tek kad razmišljamo o stvaranju uslova za život izvan naše planete. Bog kao da je unapred stvorio pčele tako da, kad zatreba, one bez naročitih priprema mogu da odgovore zahtevima nove, kosmičke službe čoveku.