šta je cilj i smisao
Pod ciljem podrazumevamo ono čemu težimo (približiti apiterapiju ljudima), a pod smislom mogućnost da postavljeni cilj kome težimo (približiti apiterapiju ljudima), pretvorimo u konkretnu stvarnost.
Dakle svrha, cilj i smisao na koje smo, kao apiterapeuti usmereni jesu da pre svega na najbolji mogući način predstavimo apiterapiju, kao jednu od snažnih vidova prirodne medicine, o čemu na prostorima zapadnog balkana (bivše SFRJ) ljudi nisu mnogo upoznati. To je malo čudno, obzirom na očuvanu prirodu, na tradiciju naroda koji se sreće sa pčelom i nije mu nepoznanica, naprotiv uvek, od malog deteta do odraslih ljudi, svako će pozitivno i radosno odreagovati na reč pčela, i ako će ga uvek asocirati na njen ubod.
Postoje i objektivni razlozi za to, jer do pre par godina na prostoru zapadnog balkana, nismo imali školovani kadar apiteraputa. Prve generacije apiterapeuta počele su svoje školovanje 2013. Do tada je neko (najčešće iskusni pčelari) i mogao da se predstavlja kao apiterapeut, ali od tada je svako preuzimanje zvanja APITERAPEUT besmisleno, nedozvoljeno i štetno.
Na nivou prevencije i isceljenja (lečenja) medom i drugim proizvodima medonosne pčele bavi se isključivo kvalifikovani stručnjak sa zvanjem APITERAPEUT i odgovarajućim sertifikatom i licencom nadležnog ministarstva zdravlja ili odgovarajuće Ustanove koja se bavi prirodnom medicinom.
OSNOVNA OBELEŽJA APITERAPIJE
Prema tome naš cilj i smisao je približiti apiterapiju širokom krugu ljudi kao mogućnost, a konaćno i realnu stvarnost putem izgrađivanja i razvoja osnovnih obeležja apiterapije:
Objektivno-subjektivno
Pri čemu pacijent izlazi iz pozicije podređenosti i postoje objektivni uslovi za razvoj jednakosti apiterpeut-pacijent.
Holističko obeležje
Apiterapeut prihvata pacijenta kao jedinstvenu ličnost (ne sa izolovanim organom, patološkom i drugom promenom)
Obeležje lične odgovornosti
Pacijent postaje kokreator svoga zdravlja u saradnji sa apiterapeutom (ne dominira nemoć pacijenta i svemoć tehnologije)
Time ostvarujemo puni smisao apiterapije kao humanističke profesionalne metode, gde je čovek otvoreni sistem neantropijske usmerenosti (jeftina, neškodljiva, delotvorna) sa trendom ka ekoliškoj medicini (uključivanje fizičkog i psihosocijalnog duhovnog života).
Zašto sve ovo?
Apiterapija nije naučna disciplina jer ne sadrži nijedan konstituens dovoljno razvijen koji bi je činio naučnom disciplinom, što ne znači da se u njenom istraživanju ne treba koristiti naučne metode.
Radi istine. Jer ljudi su u zabludi i nepoverenju i ne znaju kome da se obrate za pomoć. S pravom, jer proizvodi medonosne pčele i preparati kao lekovita sredstva mogu imati ozbiljne kontraindikacije i neželjena dejstva od složenih alergija do anafilaktičkog šoka, pa i smrtnih ishoda.
Zato je naš cilj i smisao da predstavimo apiterapiju u celini kao moćnu metodu tradicionalne medicine u prevenciji i isceljenju sa svim bitnim aspektima, sadržinom i razjašnjenjem pitanja koje dovode do konfuzije (zabune, zbrke, zbunjenosti).
Apiterapija je profesija tradicionalne medicine,koja se zasniva na tradicionalnom pristupu i veštinama pripreme i izrade odgovarajućih preparata za prevenciju i isceljenje koristeći medonosnu pčelu i sve ono što ona proizvede. Ali bez upotrebe savremenih i složenih tehničkih sredstava i prerade proizvoda pčele u obliku sintetičkih lekova (tablete, kapsule i sl). To nije apiterapija, to pripada konvencionalnoj medicini.
Za pravilan rad apiterapeuta u oblasti apiterapije potrebno je:
Način delovanja proizvoda i
preparata na ljudski organizam
Praćenje stručno-naučnih
saznanja i rezultata u svetu
Praktični i konkretni rezultati
Aktuelnosti i zanimljivosti
Stručno-naučni izvori (literatura)
Apiterapija u preventivi
Gotovo da ne postoje indikacije i predispozicije (osim alergija na proizvode medonosne pčele) za koje nije neophodno preventivno korišćnje ovih proizvoda u odgovarajućoj dozi, najmanje 3 meseca posebno na prelazu godišnjih doba: zima-proleće i jesen-zima.
Deca do puberteta poseduju tzv. nezavršeni imuni sistem, pa su veoma osetljiva na različite posebno infektivne bolesti (infektivna bolest je uvek izazvana prodorom određenog patogenog agensa-mikroorganizma (virusi, bakterije i dr.) pri čemu se javljaju odgovarajuće kliničke, patološko-fiziološke i anatomske promene u organizmu. Znači, opet se preporučuje ono o čemu je bilo reči u vezi sa astmom i drugim sličnim oboljenjima.
Nedavno je u sredstvima informisanja pored ostalih objavljena i pojava mononukleoze kod dece. To je infektivno-kapljičasto virusno oboljenje uglavnom kod mladih, sa anginom, otokom vratnih ili limfnih žlezda. Bolest traje više sedmica, a posle treće moguće je oštećenje jetre. Prognoza je, ukoliko se pravovremeno pristupi isceljenju, uglavnom dobra. Kako je kod ovog oboljenja karakteristična tzv. leukocitoza, odnosno prolazno povećanje broja leukocita u perifernoj krvi, to se odmah može naglasiti da je ovde primena matičnog mleča upravo primerena, jer on kod oboljenja gde je povećan broj leukocita, smanjuje taj broj.
Međutim, odmah se mora imati na umu da bez korišćenja svih pčelinjih proizvoda kod infektivnih bolesti i u preventivi i u isceljenju, nema efikasnog i potpunog isceljenja, pa sve o čemu će biti reči u vezi sa gripom važi i u ovom slučaju. Isto to se odnosi i na deo o isceljenju bronhijalne astme u vezi sa imunitetom.
Nema sumnje da je imunitet najznačajniji stabilizujući faktor zdravog organizma. Međutim, kod beba nije naučno niti praktično opravdana zabrana korišćenja meda. U mnogim razvijenim zemljama i, uopšte, tamo gde je životni vek duži (počev od SAD), u svakodnevnoj ishrani beba daje se med umesto šećera, jer je u kliničkim uslovima potvrđeno da su deca, hranjena mlekom i medom, mnogo otpornija na infektivne i druge bolesti nego ona hranjena mlekom i običnim šećerom. To je zato što bebe i mala deca ne podnose dobro običan šećer, a med sadrži u većoj količini kvalitetan voćni (fruktozu) i grožđani šećer (glukozu) koji se mnogo lakše resorbuju nego mlečni i običan šećer.
Vrednost meda u ishrani beba i male dece je od posebnog značaja zbog sadržaja mineralnih materija u njemu. Tako je iskoristljivost kalcijuma iz mleka, uz vitamin D i sa medom mnogo bolja nego kada se zasladi običnim šećerom. Med se, uz to, bebama i maloj deci preporučuje za poboljšanje apetita, čemu doprinose organske kiseline i eterična ulja u medu. Gvožđe i bakar kojih naročito ima u tzv. medljikovcu (šumskom medu) naročito povoljno deluju na anemičnu decu (a gvožđa nema dovoljno ni u majčinom ni u kravljem mleku). Neke vrste aromatičnog meda (lipov i drugi) deluju umirujuće na nervoznu decu koja mnogo brže zaspe kada se med redovno upotrebljava u ishrani.
Takođe, kod raznih smetnji u varenju (crevne i dr.) deca hranjena običnim šećerom lakše obolevaju od proliva i drugih crevnih oboljenja.
Deca hranjena medom gotovo da ne obolevaju od infektivnih oboljenja organa za varenje. Med ima blaga laksativna svojstva, pa se naročito preporučuje bebama i deci kod neredovne ili kod tvrde stolice.
U nekim bolnicama, u normalnoj ishrani beba preporučuje se u početku dnevna doza od pola kafene kašičice meda na jednu bočicu mleka, dve kašičice do jedan mesec starosti, do dva meseca tri i do četiri meseca starosti i dalje po četiri kašičice. Zahvaljujući ostalim, za organizam dece, visokovrednim sastojcima – organskim kiselinama, eteričnim uljima, vitaminima, fermentima i drugim bioaktivnim elementima značajno se poboljšava kompletna krvna slika kod dece – broj eritrocita, procenat hemoglobina i dr.
U naučnim i stručnim izvorima iz oblasti apiterapije navodi se da su mnogi lekari pomoću meda lečili i teže upale želuca i creva u dece, a med je posebno delovao u slučajevima teške dijareje koja se ispoljava kod plućne tuberkoloze.
Doktor Michaelis upotrebljavao je med kod infektivnih oboljenja usta i creva u dece i tvrdi da med izvanredno pomaže u isceljenju raznih oboljenja i u jačanju otpornosti kod dece.
Najteže posledice u ishrani dece nastaju u prvih šest meseci života. Ono što se tada propusti, nikada se ne može nadoknaditi, a baš u tom periodu naši lekari zabranjuju upotrebu meda. Nedovoljna ishrana beba u tom periodu naročito nepovoljno deluje na razvitak i funkciju mozga, a pojačava se i osetljivost dece na infektivne i druge uzroke bolesti. Usled nedostatka belančevina (a med i pčelinji proizvodi sadrže sve amino-kiseline) kod dece slabi imunitet, smanjuje se količina zaštitnih antitela seruma (gamaglobulina na primer), narušava se epitel (obloga) disajnih i probavnih organa, zbog čega mikroorganizmi mnogo lakše prodiru i narušavaju zdravlje mladog organizma.
Starijoj deci, do puberteta, takođe treba davati med i proizvode meda, a posebno u fazi puberteta kada postoji najveći nesklad u fizičkom i psihičkom razvoju, jer je u pčelinjim proizvodima sadržano sve što je potrebno za razvoj mladog organizma i uspostavljanje telesne i duhovne ravnoteže. Med i pčelinji proizvodi posebno su efikasni u isceljenju infekcije gornjih disajnih puteva u dece, zahvaljujući njihovim baktericidnim, bakteriostatičkim, protivupalnim, protivalergijskim i biosti-mulativnim efektima.
Doktor M. A. Kačnaja iz Černjigova (Rusija) je, na primer, saopštio da je uspešno lečio teška respiratorna oboljenja dece šumskim medom. Lečenje je sprovodio u vidu aerosolne inhalacije primenom inhalatora 2 puta dnevno po 10 minuta tokom 15 dana. Drugi način sproveo je ispiranjem grla i ukapavanjem u nos meda rastvorenog u toploj vodi u odnosu 1:2.
Za sve vreme lečenja na oba načina, i kod jedne i druge grupe, deca su dobijala po jednu čajnu ili supenu kašiku meda na noć, zadržavajući med u ustima do potpunog rastvaranja. Na prvi način izlečena su 73 deteta, a drugim ih je izlečeno 137. Uzrast dece je bio od 3 do 13 godina.
Kakve recepture primenjivati za zaštitu, prevenciju i isceljenje dece obolele od infektivnih bolesti?
Preventivno korišćenje pčelinjih proizvoda za jačanje organizma ne razlikuje se od onoga što je već navedeno u prethodnom kazivanju o propisanoj dozi, osim što uzimaju manju dozu – od 1/5 do 1/3 propisane doze odraslih.
Inače, u preventivi se deci preporučuje med u kombinaciji sa maslacem namazan na hleb, jer na taj način dečji organizam dobija pravi melem za razvoj, i to ovako:
– jedno pakovanje butera držati na sobnoj temperaturi da omekša i dodati istu količinu kvalitetnog pčelinjeg meda (livadski, lipov, suncokretov) mešati mikserom u vidu kreme i davati deci kao namaz na hleb, vodeći računa o dnevnoj dozi meda (oko dva grama na kilogram telesne mase).
Prema Rečniku srpskoga jezika, grip je epidemijska zarazna bolest koju izazivaju naročite vrste virusa iz ispljuvka i grla bolesnika, influenca: azijski, honkoški, itd.
Prema Vujakliji, francuska reč grip (grippe) medicinski označava vrstu kataralne prilepčive, veoma zarazne groznice sa visokom temperaturom.
Prema Medicinskom leksikonu (Medicinska knjiga, Beograd-Za- greb 1981. godina) grip je akutno zarazno oboljenje izazvano virusima. Inače, kao visokoinfektivno oboljenje, pratilac je čovečanstva pre- ko 2000 godina.
Najteže posledice ostavile su epidemije gripa 1918, 1924, 1957, 1968. i 1989. godine. Od posledica je umrlo nekoliko desetina miliona ljudi – kao u najvećim ratnim sukobima. Ratom osiromašenu i iscrpljenu zemlju Srbiju ovakav opasan i podmukao agresor mogao bi da dokrajči. Zato je bitno ukazati čitaocima na neke važne činjenice koje će im pomoći da se odbrane od ove neprijatne i opasne bolesti:
Prvo: grip izazivaju, rečeno je, virusi. Najopasniji je virus tipa „A“, pa zatim „B“, a tip „C“ je uzrok najlakše vrste gripa bez tempe- rature i bolova u mišićima. Virus influence (gripa) je kapljičasta infek- cija koja se prenosi kašljem, kijanjem, dodirom, inficira ćelije gornjih disajnih organa i posle kratke inkubacije od 24-48 časova, javljaju se prvi klinički simptomi. Bez obzira na vrstu izazivača, virus gripa slabi otpornost sluzokože dušnika, pa se na njoj naseljavaju opasne bakterije. Naknadna infekcija bakterijama često izaziva tešku upalu pluća čiji je ishod neizvestan. Pored toga, virusi izazivaju i druga opasna virusna oboljenja: virusni bronhitis, virusni artritis, virusni enteritis, virusni hepatitis, virusni miokarditis, virusni perikarditis.
Virusi sačinjavaju posebnu klasu infektivnih veoma opasnih agenasa koji se razlikuju od svih ostalih mikroorganizama. Različite su klasifikacije i stepeni opasnosti. Navešću samo tzv. spore viruse čija klinička slika bolesti nastaje tek posle vrlo duge inkubacije od 6 do 12 meseci, i više. Vrlo često, poslednjih godina, u sredstvima informisanja može se čuti ili pročitati naslov: „Otkriven smrtonosni virus“ ili „Nepoznata gru- pa virusa“ ili „Koksaki ćuti, a radi“, „Misterija ili običan grip“ i drugo.
Virusi izazivaju 90% infekcija disajnih puteva, pa čak i razvoj najtežih oboljenja u određenom procentu kao što su karcinom, sida i drugo. Dakle, najmanje biološke strukture, mnogo manje od bakterijske ćelije (mere se mikronima), izazivaju najteža oboljenja i dovode do promena u samoj ćeliji, do njene mutacije (preobražaja) i deformacija.
Drugo: Lekari upozoravaju „stop antibioticima“ (Politika 05. oktobar 2003. godine), a profesor dr Tomislav Kažić, naš poznati farmakolog, kaže: „Antibiotici ne deluju na viruse, pa ih ne treba koristiti pre utvrđivanja uzročnika bolesti (bris – kultura-antibiogram).“
Dalje, profesor Kažić upozorava:
„Aspirin, nama najpoznatiji lek, kod dece može izazvati oštećenje mozga (mada vrlo retko), kod nekih odraslih napade gušenja slične astmi, a kod drugih bol u stomaku i krvarenje. Zato se on više ne preporučuje deci do 12 godina, niti odraslima koji pate od gorušice ili su skloni astmi. Ostali treba da ga uzimaju sa dosta tečnosti ili uz obrok.
„Lekovi protiv kijavice mogu sadržavati sastojke koji sužavaju krvne sudove i tako smanjuju otok sluzokože, što olakšava disanje. Međutim, oni mogu povisiti krvni pritisak, što je naročito opasno za one koji već boluju od hipertenzije.“
„Rezultati jedne studije o prijemu bolesnika u bolnice zbog uzimanja lekova i njihovog štetnog dejstva pokazuju da je čak u 18% slučajeva bolest bila posledica uzimanja lekova koji se mogu nabaviti bez recepta.“
„Strpljenje, razuman pristup, čajevi, supica – često deluju isto tako dobro kao i mnogi skupi lekovi.“
Ako tako kaže jedan u svetu ugledni farmakolog, onda tome zaista treba verovati, što ne znači da se treba odreći lekova, ali opet, profesor Kažić ističe:
„Lek = supstanca plus informacija. Drugim rečima, lek koji vam je prepisan ili ga vi sami po svom iskustvu i znanju pribavite, sam po sebi nije dovoljan i potpun bez neophodnog uputstva kako se, u kojim količinama, u kakvim okolnostima i slučajevima koristi i sa kakvim pozitivnim efektima ili štetnim posledicama zbog nepravilne primene.“ Još jedna bitna činjenica vezana za to, na koju ukazuje naš poznati ekspert za pravilnu ishranu prof. dr Vladimir Jorga (Politika 21. decembar 2003. godine).
„Opasno kljukanje – trovanje vitaminima“ – kaže: „Unošenje vitamina kroz pilule nije prirodno, jer čovek je kroz evoluciju izgrađen da ne uzima čiste vitamine, već da ih prima iz hrane. Isto važi i za proteine. Nepravilna ishrana je u 60 do 80% u osnovi gotovo svih bolesti.“
Treće: Odbrana od opasnog virusa gripa, i ne samo od njega, podrazumeva stabilan odbrambeni sistem organizma – imunitet, a stabilan imunitet znači osposobljenost organizma da se brani od svih mikroorganizama, bakterija, virusa, gljivica i dr. Među svim prirodnim proizvodima pčelinji proizvodi se ističu izvanrednim protivmikrobnim svojstvima, a posebno protivvirusnim. Pored visokog sadržaja vitamina, oligoelemenata i minerala, pčelinji proizvodi sadrže i druge za imunitet važne komponente:
Med ima visok sadržaj glukoze – osnovnog energetskog materijala za rad mišića i jedina je hrana nervnih ćelija. Po sadržaju fermenata (enzima), med zauzima jedno od prvih mesta među prehrambenim proizvodima.
Cvetni prah je pravi rudnik oligoelemenata i minerala;
Matični mleč sadrži protein gamaglobulin koji štiti organizam od virusa i bakterija i usporava proces starenja. Sva istraživanja o antivirusnom dejstvu na virus gripa (Rumunija 1985. i dr.) pokazala su da se virus gripa nije razvio primenom matičnog mleča.
Propolis ima do 40 raznih fenolnih komponenti, a od njih su 90% flavonoidi kojima se pripisuje izvanredno dejstvo na pojačavanje imuniteta organizma. Flavonoidi su posebno efikasni protiv virusa, bez ikakvih sporednih i štetnih dejstava koji imaju postojeći antibiotici. Sva istraživanja (Rumunija 1976. i 1998, Slovenija i dr.) potvrđuju da propolis zaustavlja virus influence.
Pčelinji vosak bogat je vitaminom F – biološki aktivnim vitaminom koji ima značaj prvog reda u uspostavljanju odbrambene ravnoteže organizma.
Prema tome, da bismo bili potpuno zdravi, neophodno je da naš imunitet normalno funkcioniše. On zavisi od tri bitna faktora:
Prvo, od ćelija koje se bave ovim zadatkom i koje se nalaze u krvi, u srži kostiju, a naročito pljosnatih kostiju i u različitim drugim organima: slezini, ganglijama, krvnim pločicama i drugim. Potrebno je da limfocit B, proizvođač gamaglobulina antitela koja stalno cirkulišu, kao i limfocit T rade neprekidno i da dobro štite organizam.
Drugo, od jačine napada na odbrambeni sistem organizma, pa ukoliko je on jak tj. ako se neprekidno ponavlja i dugo traje, odbrambeni kapacitet biće uništen.
Treće, od hormonalnih regulatora u svakoj ćeliji (tzv. prostaglandi- ni). Osnovni materijal za njihovu proizvodnju je vitamin F. Našem organizmu dnevno je potrebno 10 – 20 grama ovog vitamina. Ima ga dovoljno u pčelinjem vosku.
Za vreme epidemije gripa 1924. i 1928. godine švedski lekar Šmid je tvrdio da je med odličan protiv gripa. Zahvaljujući svakodnevnom sistematskom isceljenju bolesnika medom, bez drugih lekova, postigao je odlične rezultate. On kaže da su za vreme epidemije med i mleko bili njegovi najbolji pomoćnici u isceljenju gripa.
Poznati svetski apiterapeut iz Bugarske prof. dr Stojmir Mladenov 1989. godine u vreme epidemije gripa koja je zahvatila 70% stanovništva u Varni (Bugarska) sproveo je isceljenje 590 bolesnika sa raznim oboljenjima pčelinjim proizvodima. Terapija je sprovođena od 01.02. do 01.04. 1989. godine i to primenom po 2 supene kašike meda, 100 mg nativnog – prirodnog mleča i 30 kapi 30 procentnog alkoholnog ek- strakta propolisa dnevno. Od svih pacijenata od gripa su obolele samo 4 osobe, i to u lakšem obliku.
Jojriš kod epidemije gripa preporučuje svakodnevno mazanje no- sne sluzokože prirodnim matičnim mlečom.
Četvrto: Preventivno korišćenje pčelinjih proizvoda nezamenljivo je u stabilizovanju odbrambene sposobnosti organizma. Tako i dvadesetogodišnja iskustva autora u primeni preparata na bazi svih pčelinjih proizvoda na osnovu povratnih informacija od potrošača ukazuju na činjenicu da osobe koje ih redovno koriste, gotovo da nikada nisu obolele od gripa. Među njima je bilo i osoba obolelih od vrlo teških bolesti kao što je karcinom.
Preporuka, koja je u skladu sa apiterapijskim naučnim i praktičnim izvorima, je da se pčelinji proizvodi radi preventive gripa uzimaju u dužem vremenskom periodu od dva do tri meseca, propisane doze.
Kod prvih znakova koji ukazuju na oboljenje gripa, pored navedene propisane doze koju treba nastaviti, obavezna je inhalacija (parna) u domaćim uslovima: U / l proključale vode stavite jednu supenu kašiku čaja od kamilice zatim kada se malo prohladi, jednu supenu kašiku lipovog meda, 30 kapi 20-procentne tinkture propolisa i inhalirajte se sva- ko veče po 15 minuta (udisanjem lekovitih isparljivih materija na nos i usta).
Napravite blagi rastvor tinkture propolisa (30 kapi na 100 ml čaja od žalfije, nane, kamilice, lipe) i takvim rastvorom svakodnevno ispirajte usnu duplju, grlo i ruke.
Napravite kašu od jedne glavice belog, jedne glavice crnog luka (luk se usitni, zgnječi) i pomešajte je sa odgovarajućom dnevnom dozom meda (za osobu od 60 kg – 120 g meda), rastvorite u čaši tople vode i uzimajte 2-3 puta dnevno po jednu supenu kašiku. Istom kašom premazuje se sluzokoža nosa. Pijte čajeve od zove, lipe, žalfije, nane, kamilice, šipka sa medom, toplo mleko sa medom i slatkom pavlakom.
Ugljeni hidrati obezbeđuju najveći deo potrebne energije kod trudnica – od 55 do 65% dnevnih potreba. Ukoliko bi se oslonile samo na krompir, žitarice, proizvode od brašna (žito, ječam, pirinač, kukuruz), mahunarke (pasulj, grašak, boranija), povrće, to sigurno ne bi zadovoljilo povećane potrebe trudnica u izboru najkvalitetnijih vrsta ugljenih hidrata.
Med i ostali proizvodi košnice nezamenljivi su u ishrani i unapređenju zdravlja trudnica i dojilja iz sledećih bitnih činjenica: oni u svojoj strukturi, na idealan način biohemijski povezani, sadrže sve najvažnije hranljive i zaštitne sastojke i ujedno moćne antioksidante za potrebe trudnica i dojilja
- Fitohemikalije (prirodne hemijske supstance iz medonosnog bi- lja) podržavaju imunološki sistem i štite od različitih tegoba i anomalija trudnica i dojilja;
- Biljne pigmente – prirodne hemijske supstance iz medonosnog bilja koje pčele prerađuju i dorađuju u pčelinje proizvode. Da spomenemo samo dva od nekoliko stotina: beta karotin (provi- tamin A) koji se pretvara u vitamin A kada je organizmu trudni- ce potreban, a ostatak deluje kao antioksidans u prevenciji bo- lesti, jača imunološki sistem i smanjuje rizik od bolesti (samo u polenu ima ga dvadeset puta više nego u šargarepi) i drugo fla- vonoidi – koji imaju i do pedeset puta veću antioksidativnu moć od vitamina C i E (ima ih samo u propolisu oko 50%);
- Ugljeni hidrati (glukoza i fruktoza) – najkvalitetniji ugljeni hi- drati;
- Svih deset esencijalnih – nezamenljivih aminokiselina (gradiv- nih elemenata belančevina);
- Visoko kvalitetne belančevine (protein gamaglobulin koji štiti od virusa i bakterija);
- Vitamine A, B, C, D, E i K značajne zbog povećanih potreba trudnica. Ima ih dovoljno, pre svega u matičnom mleču i polenu, a po sadržaju vitamina E polen je bogatiji od voća;
Oligo elemente (antioksidantni minerali) i minerale. Potrebe trudnica za nekim od njih, recimo gvožđa, dvostruko su veće i kreću se do 40 mg dnevno, tako da trudnice uz normalnu preporučenu terapiju gvožđem mogu slobodno uzimati med i druge pčelinje proizvode. Sto grama šumskog, livadskog i druge vrste tamnijeg meda sadrže oko 32 mg gvožđa;
– Fermente, to jest („žive“ belančevine) enzime koji oslobađaju iz hrane sve potrebne hranljive sastojke: aminokiseline, masne kiseline, šećere, vitamine i minerale, u obliku koji je iskoristiv za organizam trudnice i dojilje;
Šta je to što je suštinski važno u korišćenju proizvoda košnice za trudnice i dojilje?
Ako umesto saharoze, trudnici i dojilji, pa i detetu sa navršenom godinom života, dajemo glukozu i fruktozu putem meda, mi dajemo monosaharide (proste šećere) koji se lako resorbuju, a da bi se saharoza (običan industrijski šećer) invertovala u glukozu i fruktozu, potreban je ferment saharaza, zatim kisela sredina PH 4 tj. mora da se podvrgne procesu varenja da bi se rastvorio na osnovne sastojke i bio sposoban da ga organizam trudnice i deteta primi i utroši za energiju. Fermenta saharaze nema u majčinom mleku, crevna sluzokoža bebe treba da se navikne da ga stvara, a za to je potrebno dosta vremena i određeni uslovi. Osim toga, običan šećer deluje nepovoljno na ceo organizam trudnice i bebe, a posebno zube, na taj način što izaziva karijes zuba sa svim negativnim posledicama.
Odlične rezultate u korišćenju meda u ishrani beba postigla je jedna grupa lekara još 1947. godine u Dečijoj klinici u Sarajevu pod rukovodstvom jugoslovenskog lekara prim. dr Žarka Mićića. Posmatrajući na stotine obolelih malih pacijenata (od distrofije) ustanovljeno je da je glavni uzrok poremećaja ishrane kod veštački hranjene dece u neiskorišćenju hrane, prvenstveno šećera. Po njihovom mišljenju šećer koji bi se najbolje mogao iskoristiti je fruktoza. Tražeći prirodne izvore fruktoze (npr. jabuka i drugo) došli su do zaključka da je glomaznost takvih obroka opterećivala dečiji organizam, a napredovanje bilo sporo i komplikovano.
Najzad je u ishranu uveden pčelinji med koji se pokazao najpogodnijim za upotrebu jer prirodno u sebi sadrži 40 do 45% fruktoze i druge korisne sastojke. Za dva meseca redovnog korišćenja meda za svaki obrok deca su dobila u težini, postala su vesela i živahnija. Nakon svega tri do četiri dana korišćenja pčelinjeg meda bebe koje su do tada posle svakog obroka povraćale, prestale su, javio se prvi spontani osmeh, lice koje je bilo naborano počelo je da menja izgled, počele su da se gube bore, izgled lica postao je veseliji i vedriji, deca su počela da guču i puštaju glasove.
To je bio rezultat kvalitetne fruktoze iz meda, kojom je putem unesenog meda u ishrani poboljšana ishrana svih ćelija u dečijem organizmu. Bebe imaju veću težinu i manje povraćaju. Med skraćuje bakterijski proliv i utiče na krvnu sliku povećanjem hemoglobina i eritrocita. Značajna je i antioksidativna uloga meda u borbi protiv štetnih radikala.
Dakle, nema sumnje da trudnice i dojilje u ishrani treba u potpunosti da isključe šećer i sve zaslađuju medom. Uz redovno korišćenje meda u trudnoći, majka će imati manje tegoba, trudnoća teče normalno, a dete će biti jače razvijeno i zdravije. Lakše će se formirati kosti, doći će do jačanja nervnog sistema i krvotoka, olakšaće se i probava trudnice, a time i njeno opšte stanje uključujući i posleporođajnu depresiju.
Preporučena dnevna doza meda za trudnice je jedan do dva grama po kilogramu telesne mase (dva do tri puta dnevno po jedna do dve supene kašike rastvorene u jedan decilitar toplog napitka). Za bebe preporučena dnevna doza je po jedna polovina kafene kašičice na jednu bočicu mleka u početku davanja, dve kafene kašičice do jednog meseca, tri kafene kašičice do dva meseca, četiri kafene kašičice do četiri meseca. To su doze koje se preporučuju i koriste u američkim dečijim klinikama.
Za naše uslove preporučuje se pretežno bagremov med po jedan gram na kilogram telesne mase preventivno i dva grama na kilogram telesne mase u slučaju bolesti, uvek rastvoren u napitku (mleko, čaj, voda). Ipak, treba uvažiti stav lekara da med treba izbegavati u ishrani dece do navršene prve godine života, jer njihov sistem za vare- nje nije u potpunosti razvijen, da postoji opasnost trovanja sporom Clostridium botulinum i mogućih alergija. Eventualnu primenu isključivo po savetu pedijatra.
Za tajnom dugovečnosti čovek traga od pamtiveka, ali kroz milenijume nije odmakao mnogo dalje od predaka koji su verovali u moć meda! I, kao da se u pčelinjoj košnici zaista krije čudnovati eliksir mladosti. Nastavljajući tradiciju proučavanja meda ljudi su uvek iznova dodavali poneki biser.
Slavnim imenima i danas se pridružuju ljudi koji neumorno tragaju za tajnama meda. Među njima je i beogradski apiterapeut Žarko Stepanović koji se duže od dve decenije bavi izučavanjem lekovitih svojstava meda i pčelinjih proizvoda. On veruje da je na sasvim određenim primerima pokazao i dokazao da se biološki časovnik može, ako ne zaustaviti, ono bar delimično usporiti i tako obezbediti duži i zdraviji život!
– Dokazao sam da pčelinji proizvodi u svojoj strukturi sadrže gotovo sve bitne supstance za produženje mladosti, odnosno za usporenje procesa starenja. Ne ulazeći dublje u sam proces starenja, navešću samo bitne činjenice da se shvati značaj apiterapije u ovom procesu. Važne supstance za produženje mladosti su: visokokvalitetne belančevine (protein gamaglobulin); nukleinske kiseline (DNK i RNK); razne masne kiseline (decenska i druge); enzim superoksid dismutaza (SOD); koenzim Q10; DHEA – dehidroepiandrosteron (vrsta hormona); pregnonolon (vrsta hormona); kompleks vitamina (A, B5, C, E, F); kompleks minerala i oligoelemenata (cink, selen, kalcijum, magnezijum). Spominje se i ekstrakt grožđanog semena, čija su suštinska komponenta bioflavonoidi.
Šta zapravo uzrokuje starenje? Osnovni krivac je svakako oštećenje DNK ćelija izazvano procesom oksidacije, što dovodi do razvoja degenerativnih bolesti. Uticaj slobodnih radikala u 80-90% slučajeva uzrok je svih oboljenja. Proces sagorevanja kiseonika, koji omogućava život, odvija se putem slobodnih radikala kiseonika. To su obični molekuli bez elektrona, koji mogu da se kreću po organizmu bez ikakve kontrole. Nastojeći da nedostajuće elektrone oduzmu nekom drugom molekulu. Slobodni radikali mogu da se neutrališu pomoću antioksidanata-jedinjenja koja im daju jedan svoj elektron, a pri tom se ne pretvaraju u slobodne radikale.
- Zbog neprekidnih napada slobodnih radikala oko pedesete godine života trećina belančevina koje se nalaze u ćelijama organizma pretvara se u otpadni materijal. Taj otpad i toksini različite vrste tokom starenja oštećuju DNK čoveka, ometaju biološku kontrolu, slabe odbrambenu snagu i potpomažu razvoju bolesti. DNK je mikromolekul koji određuje tajnu života, umnožava se, prenoseći genetsku informaciju iz jedne u drugu ćeliju i iz generacije u generaciju. U ljudskom telu identifikovano je oko 200 tipova različitih ćelija. Ti procesi organskih kiselina (DNK) uključujući i proces RNK (ribonukleinske kiseline), koji određuje tajnu i razvitak živih bića, neverovatno su osetljivi i opasni, jer postoji mnogo mesta na njihovom putu u organizmu, na kojima stvari mogu da krenu naopako. Zato oštećenje DNK može da ima velike posledice na organizam koje se prenose i na potomke. Od 75 triliona ćelija u ljudskom telu, 50 hiljada umire i zamenjuje se za nekoliko sekundi. Sposobnost tela da se regeneriše je neverovatna, ali mu treba i malo pomoći. Svim mehanizmima umnožavanja, regeneracije, prenosa i prevođenja genetskih kodova DNK i RNK, upravlja specijalna vrsta proteina koji se nazivaju enzimi. Veruje se da ljudi koji dožive sto i više godina prirodno imaju više enzima u organizmu. Pčelinji proizvodi i preparati, kada se izrade na odgovarajući tehnološki način, značajni su antioksidanti – zaštitnici od slobodnih radikala, jer u svojoj strukturi sadrže sve najvažnije antioksidante:
- Fitohemikalije (prirodne hemijske supstance iz medonosnog bilja) koje formiraju imunološki sistem biljaka, a kao moćni anti- oksidanti kod ljudi imaju zaštitno delovanje protiv mnogih bolesti (srčane, plućne, maligne);
Biljne pigmente prirodne hemijske supstance iz medonosnog bilja koje pčele prerađuju i dorađuju u sastavu pčelinjih proizvoda. Da spomenem samo dva od nekoliko stotina: betakarotin (provitamin A) koji se pretvara u vitamin A kada je organizmu potreban, a ostatak deluje kao antioksidans u prevenciji kancera, jača imunološki sistem i smanjuje rizik od arterioskleroze, srčanog napada i moždanog udara (samo u polenu ima ga 20puta više nego u šargarepi), i flavonoidi koji imaju i do 50 puta veću antioksidativnu moć od vitamina C i E (ima ih samo u propolisu oko 50%);
- Ugljeni hidrati (glukoza i fruktoza), aminokiseline, visokokvalitetne belančevine (protein gamaglobulin), nukleinske kiseline (DNK i RNK), neorganske i razne masne kiseline;
- Biljne hormone;
- Vitamine, a posebno vitamin A, B, C i E (ima ih dovoljno pre svega u matičnom mleču i polenu), a po sadržaju vitamina E polen je bogatiji i od voća;
- Oligoelemente (antioksidantni minerali) i minerale;
- Fermente, enzime koji oslobađaju iz hrane sve potrebne hranljive sastojke: aminokiseline, masne kiseline, šećere, vitamine i minerale u obliku koji je iskoristiv za organizam.
Postoje mnogi dokazi da je dugovečnost povezana sa korišćenjem pčelinjih proizvoda. Tako drevni Indijci u poznatim „Manu zakonima“ govore o produženju života čak do 500 i više godina, pomoću lekovitih napitaka meda i mleka. Ruska akademija nauka anketiranjem 130 stogodišnjaka ustanovila je da je među njima više od 80% bilo pčelara. U Institutu za dugovečnost u Moskvi, duboka starost i dugovečnost kod stogodišnjaka nastala je zahvaljujući tome što su se celog života hrani- li pčelinjim (cvetnim) prahom iz pčelinje zajednice.
Supstancama za usporavanje procesa starenja obezbeđuje se kvalitetna i neprekidna zamena ćelija koje umiru, a samim tim se stvaraju i povoljni uslovi za suzbijanje i isceljenje nekih bolesti, jačanjem imunog sistema. Uz pomoć tajni zarobljenih u medu ljudi će moći da žive i do 120 godina, a preko toga živeće se tek kada nauka identifikuje gene koji upravljaju procesom starenja i nađe način da ih kontrolišu. U jurnjavi za stotom naš zadatak je da odmah počnemo sa korišćenjem meda i njegovih proizvoda!
Pčele stvaraju med od slatkih biljnih sokova nektara i medne rose, dodajući mu vlastite materije, ali nektarni med može da bude sastavljen i od više različitih biljaka, što određuje i njegova lekovita svojstva.
Uglavnom je reč o mešavini ugljenih hidrata (šećera) i vode, sadrži organske kiseline, enzime, minerale, antioksidanse i druge materije.
Narodni lekari su pravili raznovrsne lekove s medom i lekovitim travama i tako lečili mnoga oboljenja. Neka od tih tradicionalnih iskustava koriste se i danas, jer je i savremena nauka dokazala da se spajanjem sastojaka pčelinjih proizvoda i biološki aktivnim sastojcima iz lekovitog bilja, povećava.
Recepti „mladosti“
Propolis
- 25 g usitnjenog propolisa
- 100 ml 70% alkohola
U tamnoj staklenoj flaši potopiti propolis u alkoholu i ostaviti de- setak dana na sobnoj temperaturi uz povremeno mućkanje. Procediti kroz dvostruku gazu i tokom 3 meseca uzimati 3 puta na dan po 20-30 kapi rastvorenih u / dl tople vode.
Polen
- 750 g kristalizovanog livadskog meda
- 250 g polena
Pomešati sve sastojke u emajliranoj posudi, poklopiti i čuvati na sobnoj temperature desetak dana uz mešanje drvenom kašikom više puta na dan. Posle toga sipati u staklenu teglu i uzimati tokom 3 meseca, 3 puta dnevno po 1 kašičicu rastvorenu u / dl mineralne vode.
Matični mleč
- 1 kg kristalizovanog lipovog meda
- 15 g matičnog mleča
Pomešati sastojke u tamnoj staklenoj posudi, pa uzimati 2 puta dnevno (preventivno samo ujutru), na tašte i oko 18 sati po 1 kašičicu sa što dužim zadržavanjem u ustima, bez rastvaranja u bilo kakvom napittokom ove terapije potrebno je kontrolisati krvni pritisak i broj leukocita.
„Čovek koji živi po zakonima Prirode i po Prirodi se upravlja, životni vek produžava u odnosu na svog kolegu koji prebiva u gradskim četvrtima, prevozi se na posao automobilom, radi pod neonskim blještavim svetlom, prezalogaji komad jadne hrane sa sintetičkim mastima (obično je to sendvič sa margarinom i nekoliko narezaka salame) i flašom piva, vraća se prevozom u stan, gde ga čeka obično „ljuta“, puna činija kuvanog pasulja sa kolenicom, par komada belog hleba, piće, kafa, kauč za odmaranje, fotelja ispred televizora. Takvima je vek traja nja određen između 37 i 59 godina. Ja sam za vreme od 15 godina ispratio na Jasikovo polje (mesno groblje u Grabovcu) njih 27 u toj dobi. Stariji (van ovog broja), obično završavaju život zbog zatvora (opstipa- cije) i oboljenja prostate, a njihovi bliži zbog stida to prikrivaju, pa kažu – od infarkta srca, jer to je moderna smrt…“
Ruski lekar dr N. P. Jojriš opisuje život nekih ruskih pčelara koji su veoma dugo živeli, a neki još i danas žive.
Tako na primer pčelar Nesir Kasimov još i danas radi na jednom kolhoznom pčelinjaku iako je na- vršio 125 godina života. Sa svojom ženom starom 123 godine, koja mu pomaže u radu oko pčela živi već 104 godine u savršenom i skladnom braku. V. K. Leontijeva je stara 104 godine i ona svoju starost pripisu- je pčelarenju na čistom vazduhu, uživajući pri tom u medu i cvetnom prahu. Valijev Panah navršio je punih 136 godina. On je potpuno zdrav, krepak i pun životne radosti. Kad se nasmeje vide mu se svi do jednog zdravi zubi.
Isto tako, pčelarka L. V. Pulajeva ima već 127 godina, a ru- kovodi jednim kolhoznim pčelinjakom. I ona od najranije mladosti svakog dana troši med razređen u čaju, bez imalo alkohola. Kolhoznik E. M. Bakir Olgu navršio je 153 godine. Njemu je u čast izdata poštanska marka od 40 kopejki s njegovim imenom. Njegova druga žena ima „samo“ 110 godina, koja mu takođe pomaže u radu oko pčela i uživa u čaju s medom. Ovi gorštaci imaju 150 potomaka – sinova, kćeri, unučadi, praunučadi itd.
No, njih je sve nadmašio najstariji i do smrti zdrav pčelar Kirali B. Muslimov, koji je nedavno umro u 168. godini života. Njegova treća žena ima „samo“ 92 godine i za sobom je ostavio 160 potomaka. Kad je navršio 160 godina života bio je podvrgnut detaljnom lekarskom pre- gledu: težina mu je merila 62 kg, krvni pritisak oko 120/75, sa lakoćom se popeo na III sprat noseći u desnoj ruci teret od 23 kg, a u levoj 28 kg tereta. Prof. dr A. Karajev ga je nakon toga pregledao i rekao da je Mu- slimov potpuno zdrav čovek, a disajni i krvotočni organi su mu funkcionisali besprekorno.
U selu Barzavu, na granici prema Iranu, živeo je Kirali Muslimov, kojeg smo već napred spomenuli, i koji je prema sovjetskim gerontolozima, živeo punih 168 godina, a njegova žena s kojom se bio oženio pre 100 godina imala je, prema drugim podacima, 120 godina.
On je živeo srednje aktivnim životom: stalno je šetao pešice ili na konju, vodio je brigu o svojim pčelama, voću u svom vrtu, gledao je televizijski program i slušao radio vesti. Prilikom svakog njegovog rođendana dolazili su fotografi da ga slikaju i lekari da ga pregledaju.
Puls mu je bio oko 76 otkucaja u minuti kao i kod njegovog praunuka Elkana, koji je tada imao 25 godina. U zadnje vreme pamćenje mu je bilo malo oslabilo, ali kroz izmaglicu, koja prekriva njegovu prošlost, on je tvrdio da još uvek vidi sliku povlačenja Napoleonovih trupa iz ondašnje Rusije, što se de- šavalo kad je on bio dečak. Kirali je bio svetski šampion u dugovečno- sti, ali izgleda da je pre njega bilo ljudi koji su živeli i duže od dva stoleća.
Tako je na primer 1933. godine jedna svetska agencija objavila smrt jednog Kineza po imenu Li Cung-Juna, starog 256 godina, za čiju su starost jamčili lekari…
Dr Aleksandar Bogomolec, predsednik Ukrajinske akademije nauka i direktor Instituta za patologiju i eksperimentalnu biologiju u Kijevu, u svojim radovima tvrdi da je u okrugu Okemkerski, duž reke Ulak, video ljude koji su u 150. godini išli u lov i da je jedan od njih po imenu Saing Mungo, umro u 185. godini, a neprekidno se bavio i pčelarstvom.
U selu Kutolu, na Kavkazu, dr Aleksandar Lif posetio je Lazuriju Kfaf, ženu staru 130 godina. „Zatekao sam je“, piše Lif – „u vrtu, okružena devojčicama, kokoškama i svinjama. Sa njom živi 80-godišnji sin, pčelar, iz drugog braka. Žena je vrlo duhovita, kosa joj je seda i rado priča“.
Grigorije Zaharovič Pišelaur u svojoj brošuri „Rasti do sto godina.“ piše: „Dugovečni starci su sami došli do pravila da se treba hraniti produktima područja gde žive. Kao što nam je poznato, to podstiče maksimalno prilagođavanje čoveka svom mestu boravka.“
Svi dugovečni ljudi jedu umereno. Većina ih je suvonjava. Produkti ishrane se podvrgavaju kulinarskoj obradi u svežem stanju, bez prethodnog čuvanja u frižideru. Vruća jela se koriste odmah posle pripremanja, što isključuje prekomerni gubitak vitamina, fermenata i minerala. Koriste prirodne produkte iz svoje bašte.
Dugovečni koriste malo šećera, ali zato uzimaju med i jedu grožđe. Time oni održavaju stil ishrane koji je lak za probavu, i pridržavaju se preporuka monolitnosti produkata.Izbegavaju masnu hranu, jer se ona loše vari i ubrzava proces starenja-poručuju stogodišnjaci (Malahov, 2002).“
Jovo N. Kantar, „Kako sam doživeo stotu, Pozivnica na stoti rođendan“, Grafikom- uno, Novi Beograd, 2007, str. 40-44
Na bazi sopstvenih posmatranja, sprovedenih anketa i eksperimenata mnogi autori potvrđuju zaključak da uvođenje pčelinjeg otrova u organizam pomoću odgovarajućih metoda doprinosi mobilisanju i aktiviranju odbrambene moći imunobiološkog sistema organizma, ne samo prema pčelinjem otrovu nego i prema drugim štetnim agensima.
Ljudi koji su lečeni na taj način ređe boluju od raka. Arterosklerotični procesi kod njih su usporeni i oni žive duže.
Pčelinji otrov deluje nespecifično na ljudski organizam: mobiliše odbrambene snage organizma, pojačava fagocitozu, rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem, aktivira retikulo-endotelni sistem, poboljšava razmenu materija, stimuliše formiranje krvi. zaštitnih antitela i belančevinastih frakcija krvnog seruma – gamaglobulina.
Detaljnije o dozama, apiterapijskim metodama i recepturama za prevenciju može se videti u knjigama.
Darovi
medonosne pčele
Pristup isceljenju
Prvo izdanje 2012,
565 strana, meki povez
po ceni od
2500,00 RSD
Darovi
medonosne pčele
Apiterapijski pristup
Drugo izdanje 2013
566 strana, meki povez
po ceni od
2500,00 RSD
Darovi
košnice
Apiterapijski pristup
Prvo izdanje 2006,
146 strana, meki povez
Knjiga je rasprodata
Drugo izdanje je u pripremi
Vlastita iskustva u lečenju apiterapijom
Zahvaljujući tradicionalnoj medicini apiterapiji pre svega, uspeo sam da izlečim sve svoje bolesti i zdravstvene tegobe, izuzev visokog pritiska.
Dijagnoza „hronični ekcem“ zvanično mi je postavljena u septembru 1976. godine, iako sam bolest imao i pre toga. Zbog neprijatnih kožnih promena obraćao sam se dermatolozima u vojnim bolnicama u Zagrebu, Skoplju i Beogradu, a išao sam i kod nekad čuvenog kožnog lekara Višnjića.
Prepisivani su mi medikamenti pod čijim su se dejstvom simptomi samo trenutno povlačili, a zatim vraćali. Posle višegodišnjeg bezuspešnog lečenja, ohrabrio sam se da isprobam sopstvene preparate. Bilo je to pre dvadesetak godina, kad sam tek počeo da se bavim pčelarenjem.
Primenio sam terapiju na bazi pčelinjih proizvoda za spoljnu upotrebu i komplet preparata za unutrašnju upotrebu. Posle nepuna dva meseca, bio sam u potpunosti izlečen. Bolest se više nikada nije vratila, a danas nema čak ni tragova koji bi me na nju podsećali.
Relativno mlad, između trideset pete i četrdesete godine života, imao sam benignu hiperplaziju prostate, sa prisustvom kalcifikata, praćenu prostatitisom.
Stanje se naglo pogoršalo u mojoj četrdesetoj godini. Tada su, me posle jednog stručnog skupa vojnih starešina, sa poligona Krivolak kolima Hitne pomoći prebacili u Vojnu bolnicu u Skoplju. Hirurg nije oklevao – tražio je da se odmah operišem. Takvu mogućnost sam energično odbacio.
Zbog zastoja u protoku mokraće, stavljen mi je kateter koji sam nosio oko deset dana. Kao početna terapija bili su prepisani antibiotici, dok se upala nije smirila. Lečenje sam nastavio na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, gde sam više puta bio na raznim pregledima i ispitivanjima.
Kad sam se uverio da zvanična medicina u toj oblasti nema efikasne lekove i terapije, prešao sam na prirodne preparate vlastite proizvodnje. Od tada više nemam tegobe i samo odlazim na povremene kontrole.
Kao i kod svih pčelara, moja kičma je izložena velikim opterećenjima. Nekoliko puta godišnje podižem šezdeset košnica – svaka ima po tri nastavka, a u njima je dvadeset do trideset kilograma meda. Tako naporan rad izazvao je ozbiljne probleme, zbog kojih sam se u maju 1998. godine obratio lekarima na Vojnomedicinskoj akademiji.
Posle pregleda kod reumatologa, neurologa i neurohirurga postavljena je ijagnoza „spondilolystesis“ sa bolovima u lumbalnom delu kičme. Preporučena mi je „pošteda kičme od svakog jačeg opterećenja“.Operacija nije dolazila u obzir, jer su svi pršljenovi srasli i okoštali, pa sam dobio uput za lečenje u banji Meljine.
Komisija me je, međutim, odbila, sa obrazloženjem da ima težih slučajeva. Specijalisti sa VMA su mi predložili još i fizikalnu terapiju koja svakako jeste dobra, ali nije dovoljno efikasna. Pošto sam dovoljno fizički aktivan, lekari su prihvatili moj predlog da mi nije neophodna, pa je nisam ni primenio.
Zbog toga sam iste godine primenio terapiju pčelinjim ubodima. Puna dva meseca, od 01. jula do 30. avgusta 1998. godine, svakodnevno sam primao od jednog do deset pčelinjih uboda u predelu cele kičme, posebno na bolnim mestima. Moram da naglasim da pčelinji otrov ima složen hemijski sastav. Može da izazove vrlo burne reakcije, kod osetljivih osoba čak i opasne ili smrtonosne alergije, pa ova vrsta lečenja mora da se sprovodi dozirano, oprezno i pod neposrednom kontrolom lekara specijaliste.
Posle završene terapije, bolovi su nestali kao rukom odneseni. Uz redovne vežbe, moja kičma je sada u dobrom stanju. Pazim pri podizanju većih tereta, ali normalno obavljam sve poslove u pčelinjaku.
Nakon preležanog bronhitisa koji je nastupio posle plivanja u bazenu, u pedeset i sedmoj godini života oboleo sam od bronhijalne astme naslednog tipa „astma bronchiale“. Prema nalazu specijaliste za plućne bolesti i TBC dr Vukojice Karličića sa VMA, „testiranjem je dokazan jak stepen nespecifične bronhijalne hiperreaktivnosti“.
Prepisana terapija je uključivala kortikosteroide za koje kao hemičar znam da su štetni za organizam i imaju mnogobrojne kontraindikacije. Lekara sam obavestio da ću u toku četrdeset dana primeniti aerosolnu inhalaciju kompresorskim inhalatorom, uz korišćenje vlastitih preparata. Za to sam upotrebio prirodne pčelinje proizvode i biljne supstance, u dozama i kombinacijama koje su bile slobodnije nego za druge pacijente.
Od tada je prošlo deset godina. Nisam imao ni jedan napad, kontrole pokazuju da je stanje u redu. Na osnovu toga smatram da sam trajno izlečen.
