Dobrodošli
(iz knjige “Renesansa u medicini”)

O velikoj i slavnoj Renesansi danas možemo samo da čitamo – na internetu, ili u knjigama. A dela koja je ona iznedrila možemo samo da posmatramo, ili da ih eventualno fotografišemo – najčešće u muzejima, kao i u crkvama i katedralama. Danas međutim, u otkrićima, u uzbuđenjima, u lepoti, u saznanjima, u dobrobitima koje, svojim vrednosnim preokretom, donosi jedna nova Renesansa, Renesansa u medicini – možemo i da učestvujemo.
U vezi ovog učestvovanja, treba najpre reći da zainteresovanima pristup nije ograničen. Naime, zdravlje je opšta stvar tako da u Renesansi u medicini svako može da nađe svoje mesto.
I još nešto: s obzirom na prirodu Renesanse, kao što je to bilo u onoj klasičnoj, tako i u ovoj koja se sada odvija u medicini, svako učestvovanje istovremeno podrazumeva i odvijanje Renesanse koju bismo mogli da nazovemo ličnom…
Ova lična Renesansa, naime, podrazumevala bi niz raznih ličnih transformacija. Mnoge među njima su posebne, idiosinkratične. Dve su međutim opšte i zajedničke. Prva od ove dve je – prevazilaženje sklopa karakternih crta svojstvenih vremenu Moderne, sklopa koji je Vilhelm Rajh, naučnik čija su dela učestvovala u stvaranju atmosfere povoljne za razvoj Renesanse u medicini, nazivao karakternim oklopom… Dok je druga, koja inače proističe iz prve – prepoznavanje sebe, a isto tako i drugih, kao jedinstvenih bića odnosa.
Prevazilaženje karakternog oklopa podrazumeva odustajanje od službe mrtvilu sadržanom u postojećem psihosocijalnom poretku. Podrazumeva, u okviru toga, i napuštanje dogme o fragmentovanoj, mehanicističkoj realnosti. Samim tim pak, umesto uvežbanog procesa poslušnog reagovanja na raznorazne kontrolišuće impulse, izlaženje iz oklopa omogućava sagledavanje sveprisutne celovitosti i sledstveno opredeljivanje za procese stvaranja van uspostavljenih krletki. Time se otvara prostor za stvaranje sa stanovišta duše čije osnovno pitanje nije “Šta mogu da otmem/dobijem/uzmem?”, nego – “Šta mogu da doprinesem?”…
Dakako, stvaranje sa stanovišta duše nije moguće uz primenu sile, dominacije ili manipulacije. Njegova prva predpostavka je vraćanje čoveku kao biću odnosa. A prihvatanje drugog kao bića odnosa znači i odustajanje od moći zarad međusobnog razumevanja i saradnje. U Renesansi u medicini to je uslov bez koga se ne može. I to: i kada je reč o tretmanu pojedinca, i kada je reč o angažmanu oko zdravlja u zajednici, a u okviru njega naročito kada su u pitanju ranjive društvene grupe i njihove pripadnice i pripadnici… Bez drugog, naime, drugog koji nije sveden na predmet obrade nego i sam postaje odgovoran za sopstveno zdravlje, kao i za zdravlje bližnjih – nije moguće prevazilaženje uvek prisutnog patološkog konteksta. Sam ekspert – ne samo zvanične, nego i mnogi ekspert alternativne medicine – danas je tu bolno manjkav. Na njemu je, stoga, da pokrene procese putem kojih će se izgraditi odnosi u okviru kojih će:
. – umesto strahopoštovanja pred veličinom eksperta-manipulatora, preovlađivati međusobno poštovanje
umesto bezuslovne poslušnosti – međusobno poverenje,
a umesto manipulacije – međusobna podrška i razumevanje.
Sa postepenim uvođenjem takvih odnosa nije daleko vreme kada će iz brige o zdravlju biti izostavljena pokretna traka na koju se čovek i danas stavlja kada ga etiketiraju dijagnozom…
A zdravlje će već u sledećim decenijama imati važno mesto ne samo u svim politikama kako se danas zalaže Svetska zdravstvena organizacija, nego i u mnogim ljudskim aktivnostima i životnim pričama…
Na tom putu, lep i pouzdan oslonac može da nam bude i poruka Johana Gotfrida Herdera (Johann Gottfried Herder, 1744 – 1803), još jednog od aktera Doba Prosvetiteljstva – “Kao što je najplemenitije osećanje, ljubav je i najplemenitiji oblik saznanja”.

Vuk Stambolović